Libertine

    Zaveštanje je pesma koju sam napisao u jednom mahu i času kad me obuzela gorka melanholija i moja jetka potreba da prigovorim moralnom coveku danasnjice i izrugam se vrednostima na kojima on zasniva i odrzava ovu ideologiju nazvanu Civilizacija. Glavni motiv pesme je apsurdnost religijskih obicaja i covekova tashtina kojom on zaodeva sve svoje misli i dela i pridaje im neki znacaj reda i smisla u haoticnoj sredini suste prirode. Da bi pobedio haos, stvorio je logiku! Da bi ukrotio ferocitnu, zivotinjsku i prevrtljivu prirodu coveka, nametnuo  je konvencije! Da bi ga uzdrzao od nagona i sebicnih osecanja, nametnuo je pravila i pripretio kaznom! Zvuci neverovatno, ali ceo svet ideologije je sazdan od iluzija i predrasuda i to samo da bi se postigao jedan cilj – kontrola. Jednostavno, da nema ovih nekoliko stvari koje sam malocas nabrojao vladalo bi svetom nesto drugo sto ni sam ne mogu da zamislim buduci da nisam ziveo u takvom okruzenju koje bezuspesno pokusavam da zamislim u mojim mislima.  

   Bilo kako bilo, nisam pesimist (dal' ova pesma doista izgleda tako?)! Ja bih pre rekao da sam samosvestan a pesimizam i samosvesnost ne treba meshati! Zapravo, razlika izmedju njih je retko uocljiva i samo istancani umovi je mogu prozreti. Ali opet, osecam se pesimisticki duboko u dushi, ali moj um je obuzet sumnjom i nepoverenjem prema svemu sto me okruzuje. Tako, emocija koja preovladava u pesmi je skepticizam i prezir. Ona je anarhisticka i podrugljiva. Iako je pesma nedovrshena i,  kao sve shto je tek ugledalo sveta,  mora da se uglacha dok ne poprimi oblik kakav joj je stvaralac namenio, zeleo sam da je podelim sa svetom.  
 
   O knjizevnim osobinama pesme, o njenom stihu, ritmu, o samoj knjizevnoj i pesnickoj vrednosti pesme, na kraju krajeva, ne zelim da raspravljam, niti da je ocenjujem vlastitim ukusom. Da li je deseterac, jedanaesterac ili dvanaesterac,  nije od presudne vaznosti i nije moja namera bila da je klasifikujem; da li je po raspolozenju refleksivna ili neshto trece, takodje, nije bitno! Osim emocija, u ovoj pesmi nema nishta autobiografsko! Ona jeste subjektivna i naglashava raspolozenje, emociju,  i stoga jeste lirska. Moje opravdanje (pored toga shto nisam dovoljno vesht kao pesnik) za ovaj postupak uvidecete jasno kada, u prvom pogledu na pesmu, vidite njen fizicki izgled bogalja i primetite da se sastoji iz nekoliko delova koji cak nisu ni celoviti, nego vishe podsecaju na samostalne i maglovite delove neke celine, neke cele pesme, dovrshene i jasne. Kao grancica koju sretnete negde gde lezi otrgnuta na zemlji po kojoj znate drvo, a koja je udaljena od njega. Kao prica kojoj znate pocetak, ali ne i njen svrshetak. Jer ova pesma doista nesto govori (stoga je mozda i prozna), ali ne neki dogadjaj (bar ne u fizickom smislu) vec prica pricu emocije i njen dogadjaj, opet bez zacetka i svrshetka. Cela pesma je jedan stav! Tako je treba i gledati i suditi tom stavu pre negoli pesmi. Njenoj nameri sudite a ne njenom smislu: