Fransoa Vijon, elegicar, hulja, vucibatina, pijanica i pesnik humanist.
Fransoa Vijon, elegicar, hulja, vucibatina, pijanica i pesnik humanist.
Zavestanje ili opomena?
Veliki francuski pesnik srednjega veka; svojim delom i mislju zaloznik svih dobi i narastaja; Fransoa Vijon! pise, ogorcen i u zajedljivog besa zanosa, izgnan i okrivljen od drustva koje zigose patnike i osudjuje jadnike... Drustvo, koje decu svoje rdjave birokratije i neetickog nahodjenja prozdire i tamnici u strasnim mukama. Zanavek!
Srednjovekovna tiranija olicena u popovskoj odori koju simbolise "Konstantina cara snev", crux ordinaria, kojemu je Vijon bezuslovno odan u svoj njegovoj pravicnosti i nebeskoj pravednosti, a koje je pokorilo, okovalo i nicice bacilo sve narode sveta. Taj prevrtljivi papski credo, koji zapoveda veru i milosrdje i pokornost, prvo Kanonu, usledno dalje, Crkvi i njenim cinovnicima pa, skraju, i Hristu; tj. prvo, knjizi, ljudima cije crno mastilo i nestresnjen uput za ljudski rod jedino boji reci tih knjiga i, naposletku, Judejskom Proroku! Srednjovekovna Crkva je u svojoj krutoj i slepoj poboznosti sasvim nemoralna. Njena sveopsta i svevremenska ljubav i milosrdje ne trpe neistomisljenike. Njihova smernost proganja ideju i misao. Njihova blagost - podozriva je! Njihovi blagoslovi - opominju i prete! Kaludjerska odricanja - nezasita su u otimanju! Njihove svete vrline su ohole i prekorne. Njihove devize poducava ostrica maca. Drustvo je bila Crkva, a Crkva tamnica ljudske svesti. Svest je cesto tamnicila medju hladnim i mracnim zidovima tog zdanja tastine i dekadence! Nauka, razum i slobodna misao robovali su fanatizmu religijskom. Svetlost je bila sluskinja mraka. Sinonimi za drustvo toga vremena su bili: crkva, mrak i fanatizam, a rec antonim jos ne bese izumljena tada. Stado bese jedno, vezano neznanjem u lance straha, a medj' stadom, individualnost je bila fizicki atribut i puka brojcana i matematicka vrednost. Vijon vidi!
Bilo je neophodno boriti se. Bilo je potrebno uteci iz mraka. Kultura je zvala da je se ljudski rod primi i sa svih strana nehotimicna i sasvim predvidljiva lavina prigovora i protesta pretocena u reakciju, u pobunu!, dize se, i ono sto je vreme tako dugo i verno kovalo, covecanstvo je, dok jos bese uzareno i vrelo, iskovalo i oblikovalo u pokret, sasvim nov, za odbranu covekove casti i povracaj njegovog zgazenog dostojanstva mu. Sloboda je vapila. Sloboda je bezmalo morala da rodi slobodoumnike i pravednike koji ce siriti njeno slovo svesti i znjanja i za svog mladozenju izabrala Razum. Dosao je cas da se probudi prometejski duh u zivlju srednjeg veka i, kako to neodlozno biva, sirom zemlje evropske, kao pupoljci osnazeni svetloscu sunca i snagom prirode protiv zimske hladnoce, nikli su novi ljudi i nova osecanja. Nuzda je gonila duhove uzavrele. Ucmala sadasnjost je morala da ustukne pred neminovnoscu i utece u reku toka i tecenja. Ta reka znacila je progres. Ta reka bila je civilizacija! Rodjeni su novi ljudi, veliki delima, preveliki, a opet, rastom nasih visina, koji ce sluziti jedino svom ljudstvu i njegovom razumu i koji za oruzje imaju samo knjigu i na svojoj strani predodredjenost za napredak covekov. Tim ljudima i Vijon je bio vican! On je njihov brat po stremljenju i drug po cilju plemenitom. Za orudje svoje protiv ludosti i jednostranosti u coveka srednjeg veka izabrao je poeziju, bespostedne stihove i prkosne slikove i njima zigosao malodusne i uskogrude, lukavstvo i varvarstvo odezde manastirske i pameti lisicije. Jos vise, dovitljivost i pronicljivost karaktera njegova, nije previdela besmislicu i laz u teoloske traktate i nametnute imperative moralne, vec je, vodjen milenijumskom mudroscu narodnom, uvideo divljastvo u teoloskim tananim i uglacanim sofizmima i ukrasenom slovu, i podrugljivoscu razjario njihovu gordost. U bahatom prizvuku njegovih stihova bilo je vise poboznosti nego u popovske liturgije. Njegovo je pero navodio fatalizam, jer u njegovim profanim i cinicnim slikovima bese vise milosrdja, pravde i milje, nego u papskom blagoslovu. Njegov duh bese prosveceniji, jer se, u tezini oskudnog materijalnog zivota, teskih patnji tamnicenja, mukama na koje je bio stavljen, u siromastini i bedi, naucio skromnoscu i prastanju. Njegov samaricanin bese nikogovina! Patnja i vesala, to je zivot njegov, od zivota zemaljskog! To mu je udeljeno kao po vecnoj kazni, a njegov povracaj zemlji je mnogostruko vredniji od nepravicnosti kojom je za zivota tretiran - njegov poklon dzelatu je njegova poezija i zavestaj njegovih boli, i njegovi stihovi vecma su opomena zivotu i nepravdi, coveku i zlu.
U odbranu izvornog i blazenog propovedanja Hristove ljubavi i pravde, verodostojnosti i autenticnosti njegovog ucenja, i, podjednako umoljen socijalnom savescu, ostar u recima, nedvosmislen u idiomima, u stihu setnom, tugaljivo, moleci, klececi, pozivajuci, opominjujuci, ismevajuci, kuneci... njegov glas i prazaicnost se i danas podjednako snazno cuju; njegovi pronicljivi stihovi odzvanjaju kroz vekove i narastaje; ...tako Vijon pise! I vise, tako Vijon peva: u suzama, osmehom, ogorcen, gladan, nazebo, zedan, mrtav! Peva...
Njegov senzibilitet i pesnicka vestina su, u istinu, dorasli njegovoj visevekovnoj reputaciji; njegov licni dozivljaj patnje je licni dozivljaj patnje svakog coveka ponaosob i covecanstva u celosti; njegova osecanja su nasa, pripadaju svima; on je genije pesnicki, on deli sa nama svoj istorijski genij i svevremensku opomenu i svetlost, a opomena i svetlost su nasi vodici kroz mnoge puteve kojima ce covecanstvo jos imati ici; ako Vijonovo zavestanje nije dovoljno smerna i snazna opomena razumu, onda, dopustam, neka covecanstvo koje zivi bude dokaz genija poezije.
Libertine,
5.10.2008.